Imala sam ih baš mnogo, a svake sezone u moj orman bi se uselile još bar 2-3 nove. U prodavnicama su me glasno dozivale, a onda sasvim ljupko zavodile. U njima sam se osećala kao gracija, pomagale su mi da u svet pošaljem moćan signal svoje ženstvenosti. Onda su iznenada izgubile svoju magičnost, sopstveni odraz u ogledalu oslikavao mi je neku tuđinku u raljama poslovnih pravila oblačenja. U raščišćavanju raznih životnih viškova, među prvima sam iselila baš njih – haljine. Znaju one i danas da mi na uvce zagude dress to impress adađo, ponekad pokleknem, ali gledam da biram pametnije. Nastavi sa čitanjem »
Kada je Beograd doživeo prvi teroristički napad staklenih zgrada, ali onih prostačkih poput zgrade Narodne banke u Nemanjinoj ili još uvek neuseljene crne vertikale nikle na mestu „Tri lista duvana“, pomislila sam kako svaki pristojan student arhitekture, pre nego što prisvoji dipl.ing.arh. za svoj potpis, mora da obiđe bar evropske prestonice i iz prve ruke oseti sve epohe projektovanja i umetničkog oblikovanja raznih zdanja. 
Ima ona knjiga „J..e li vas ego?“ o nevidljivom ubici, tihom neprijatelju, razaraču porodica, karijera, veza… – o egu. Čini mi se da slična knjiga može da se napiše o još jednom zlu koje hara svetom, o podmuklom osećanju da je na svetu samo jedna istina i to baš ona koju mi znamo. Dakle, „J..u li vas uverenja?“. 