(scroll down for the recipe in English)

Ja baš ništa ne znam o televiziji. Kad su me u jedno subotnje jutro pozvali sa javnog servisa da priupitaju za priču o meni i blogu, bez mnogo pitanja sam pristala. Na dogovoreni dan, ustanem ranije, našminkam se onako kako to svakog dana radim, uvučem se u svoje omiljene farmerice i dam se u mešenje hleba. Rekli ljudi da treba da kuvamo nešto lepo i brzo, pa ja smislila čitav meni: hleb sa sirom, belim lukom i začinima, pa salatu od komorača i narandže  i uz sve to lososa sa narandžom. Kao da sam nekakav znalac, umesim testo za hleb, sve misleći kako ćemo pred kamerama ponovo sve da podmesimo, a onda, umesto da čekamo da naraste, ja – hop – izvadim drugu činiju, brzinski dovršim pripremu, ispečem hleb i – ta-dam – pokažem auditorijumu kako sam ja neka super-vešta ženska.

Dođe ekipa u zakazano vreme, i brojem i opremom napunili naš romantični kapićorak, pa krenuli sa pripremama: razvukli kablove, postavili reflektore, jednu kameru ovde, drugu onde, skinuli vrata od kuhinje, namestili mikrofone i kažu „’ajd sad!“. Krenem ja od salate, a kao, usput, pričamo. Taman završimo s jednim pitanjem, kažu  „idemo iz početka“.  Oštrila sam noževe onoliko, iseckala voća i povrća ovoliko, presipala iz činije u tanjir i nazad – još koliko. Snimalo se iz svih uglova. Taman htedoh da se dohvatim hleba, kad mi kažu „ gotovo sa kuvanjem“. Ne stigoh ni da objasnim kako prave delicije tek čekaju da se prošepure pred kamerama, za tren se sve snimateljske skalamerije preseliše u dnevnu sobu, a ja ostadoh da završim hleb – gre’ota da testo propadne.  Nastavi se snimanje u drugom, pa u trećem ambijentu, pa na kraju sedosmo za trpezu da se i hleb na kratko uslika.

Dođe darling sa posla i pita me kako je bilo. Ja mu kažem da nemam pojma, uhvatila me neka selektivna amnezija, pa od tri sata snimanja mogu da se prisetim samo tog seckanja, gužve i moje zbunjenosti da l’ treba da pričam ili ćutim. … Šta sam pričala – ne znam. „Vidi, televizija nema mnogo emocija. Novinar može u montaži da te prikaže i ovako i onako. Dobro je da je u pitanju kulturna emisija i lepa namera. A to  da li si pričala pametno ili ne – prvo, ne sumnjam, a drugo, to ponekad i nije važno.“ – iskusno me teši. Gledam ga zabezeknuto, kako, bre, nije važno, kad je meni najvažnije. Nisam pitala ni za filtere za bore (ako tako nešto uopšte postoji), ni da l’ sam 5 kila deblja kroz oko kamere, nit sam proveravala kakva mi je šminka. Objasni mi kako, eto, može da se desi da se tako nekako lepo i spontano osmehnem, pa da se ljudima dopadnem bez obzira o čemu pričam. Ili, može da se desi da mi je neka muva sletela na nos i da to gledalačkom oku toliko zasmeta pa da ne čuju nijednu pametnu koja izađe iz mojih usta.

Mislim, ne znam. Da sam bar nešto kuvala. Evo, i ova pasta u Alfredo sosu je jednostavna i lepa. A uz nju sam mogla da ispričam kako je Alfredo stvarno postojao i izmislio sos tragajući za jelom od koga njegovoj ljupkoj trudnoj ženici neće biti muka. I da je to u stvari sos burro e parmigiano (od putera i parmezana), koji postoji još od 15. veka, a zabrinuti Alfredo ga je te 1914. dodatno zakremastio duplom (kasnije i troduplom) količinom putera. Eto, mogla sam, a nisam, i sad mogu jedino da se nadam da mi ništa nije sletelo na nos i da sam ispalila po koju pametnu. Gledajte danas Nedeljno popodne.

Sastojci (za 4 osobe):

• 500 g paste
• 12 supenih kašika putera
• 400 ml neutralne pavlake
• ¼ kašičice sveže narendanog muškatnog oraščića
• 100 g rendanog parmezana
• 8 polovina sušenog paradajza
• 2 supene kašike seckanog svežeg peršuna

U velikom loncu, u dosta slane vode kuvajte pastu 1 minut kraće od vremena naznačenog na pakovanju.

Dok se pasta kuva, na laganoj vatri, u širem tiganju istopite puter (ne sme da počne da vri). Postepeno mu dodajte pavlaku, sve vreme mešajući. Kuvajte nekoliko minuta, dok sos ne počne malo da se zgušnjava. Posolite, pobiberite i dodajte muškatni oraščić.

Procedite pastu i odmah je dodajte u sos od putera i pavlake. Sklonite tiganj sa vatre, dodajte parmezan i sve dobro promešajte. Servirajte pastu odmah posutu sitno iseckanim sušenim paradajzom i peršunom.

Alfredo sos se najčešće sprema sa fetućinima. Ja sam odabrala ovu pastu u obliku školjkica, jer taaako volim kad se kremasti sosovi zavuku u te rupice. Pravila sam ga po receptu sa sajta Pasta recipes by Italians, gde tvrde da su ga dobili od Alfreda lično.

Pasta Alfredo

Ingredients (serves 4):

• 500 g pasta
• 12 tablespoons butter
• 400 ml heavy cream
• ¼ teaspoon freshly grated nutmeg
• 100 g grated Parmesan cheese
• 8 halfs sun-dried tomatoes
• 2 tablespoons chopped fresh parsley

In a large pot, in a lot of boiling salted water cook pasta 1 minute shorter than the time indicated on the package.

While pasta is cooking, over low heat, in a deep skillet melt the butter (don’t let it boil). Slowly add the cream, stirring all the time. Let it simmer for a few minutes, until the sauce begins to slightly thicken. Season with salt, pepper and nutmeg.

Drain the pasta and immediately add to the butter and cream sauce. Remove the pan from the heat, add the Parmesan and stir gently to combine. Serve immediately topped with finely chopped sun-dried tomatoes and parsley.

Alfredo sauce is usually served with fettucini pasta. For this occasione I used this shell shaped pasta, because I love so, so much when the creamy sauces hides in these holes. I made it according to the recipe from the website Pasta Recipes by Italians, which claim that they got it from Alfredo himself.

Podeli ovo:

Facebook

0

Twitter

Pinterest

0

email

Print