’78, ja ovolicka, a uzbuđenje mi ovoliko – sestra me vodi u bioskop Slavija da gledamo film „Boško Buha“. U jednoj sceni, drugarica Rada ulazi u kolibu u kojoj spavaju mladi bombaši, zabrinuto odmahuje glavom i kaže „Opet ništa nisu jeli!“. Boško odgovara kako je sve mnogo bljutavo, a ona iz unutrašnjeg džepa svog šinjela vadi vrećicu, pruža je Buhi i kaže: „Uzmi! Ovo je so. I zapamti – so je život!“  Zapamtili oni, a zapamtila i ja.

Nije lako izdvojiti recept za ovo belo zlato, jedva da postoji jelo u koje se so ne dodaje, bar jedan prstohvat. U jednoj od emisija „Čini i začini“ upravo mi je tema bila so, pa je izbor pao na bavarske perece i još dva jednostavna i drugačija slatkiša sa solju – kombinacije koje ređe viđamo i spremamo: čokoladu sa morskom solju i laticama ruže i karpaćo od ananasa sa morskom solju sa vanilom.

Neko voli da ide u spa, a ja za vrhunsko opuštanje volim da mesim. Uživam u pripremi testa, eksperimentisanju u načinu i dužini fermentacije, a kad mesim ubedim sebe da u stvari vežbam bicepse 🙂 Ipak, kad sam prvi put pročitala recept za perece činilo mi se da je prekomplikovano to mesi-kuvaj-peci. Okidač da se upustim u pravljenje pereca bilo je putovanje u Salzburg za jedan Božić. A za Božić je to ovako: red šetnje po jutarnjem mrazu, red kafe sa perecama, pa malo klizanja na božićnom vašaru, pa onda mirisne kobaje sa perecama, i na kraju još šetnje i kuvano vino sa perecama. I sve to uz meke note veselog Mocarta. Pošto je recept za perece odavno na blogu, odlučila sam da ovde so predstavim kroz recept za crno pecivo koje je predivan kontrast za krupnu so.

Priča o soli

Soli ima na pretek, a u prošlosti je bila ipak retka i skupa – početkom 19. veka čak 4 puta skuplja od junećeg mesa. Potraga za njom i trgovina solju bila je jedna od pokretačkih snaga naše civilizacije hiljadama godina.

Svet soli je zapravo raznobojan: od crvene i crne havajske, preko ružičaste bolivijske i himalajske, do plave persijske. Do skoro smo znali samo za običnu, stonu so i morsku so, a danas se u kulinarstvu koristi više različitih, iako realne, bitne razlike u ukusu nema – više je pitanju tekstura ili estetika jela, nego zdravstveni aspekti (nema baš čvrstih dokaza da je himalajska so toliko zdravija od morske soli).

Najskuplja so je tzv. cvet soli. U gradu Girond u Francuskoj još uvek rade farmeri koji so skupljaju na tradicionalni način – ručno. Čekaju da se formira kao papir tanak sloj soli na površini mora, a to može samo pri posebnim vremenskim prilikama – kada je jako vruće i vetrovito, a onda je ručno skupljaju. Zbog toga je takva so veoma skupa i ne koristi se u kuvanju, već se stavlja na jelo neposredno pre serviranja.

Sastojci (za 4 zemičke):

• 125 ml mleka
• 30 g putera
• ½ supene kašike šećera
• 65 ml vode
• 225 g brašna + još malo za mešenje
• 3,5 g (pola kesice) suvog kvasca
• 1 žumance
• 2 kesice (ukupno 8 g) mastila sipe
• krupna morska so za posipanje

Zagrejte mleko, puter i šećer na tihoj vatri, dok se puter ne otopi. Dodajte vodu i promešajte.

U činiji pomešajte brašno, so i kvasac. Dodajte žumance, mastilo od sipe i mešavinu sa mlekom i umesite glatko, mekano testo, dodajući po potrebi još malo brašna. Podelite testo na 4 jednaka dela, svaki oblikujte u lopticu, stavite na pleh obložen papirom za pečenje, pokrijte čistom krpom i ostavite na toplom da raste oko 1 h.

Premažite zemičke sa malo vode i svaku pospite prstohvatom krupne morske soli. Pecite u zagrejanoj rerni na 200⁰ C oko 15-20 minuta. Izvadite iz rerne i prebacite na rešetku da se ohlade.

Adaptirano sa Style Me Pretty.

Podeli ovo:

Facebook

0

Twitter

Pinterest

0

email

Print