Ne prođe nedelja da ne naletim na neko novo istraživanje o Milenijalcima. Razumem glad za podacima, potrebu da predvidimo budućnost, ali aman! Stavili ih pod lupu kao nijednu generaciju pre, proglašavaju ih za lenje i narcisoidne selfi zaljubljenike, koje ako ne dešifrujemo – biće propas’ sveta. Ne znam da li su mi gora domaća mainstream istraživanja ili kad domaći mainstream mediji preuzmu strana istraživanja, pa svima prilepe sve etikete, bez obzira odakle su došli, gde žive i kuda su pošli.
Kad pročitam kritike da ovi mladi niš’ ne valjaju, jer nit su loptu šutnuli po zelenoj travi, nit poskočili nad razapetim lastišem, nit s radošću iščekivali crtani u 7:15 – odmah odlajkujem vesnika. Ta psihotična nostalgija zamaglila im sećanje, zaboravili da je lenčuga i narcisa svagda bilo. Moje osnovnoškolsko društvo beše prilično neambiciozno, svega nekolicina je pričala o odlasku na fakultet, a većina maštala o nasleđivanju ćaletovog mesta u fabrici u komšiluku. Na fakultetu, neki smo žurili u susret zrelosti i samostalnosti, a neki su zdušno radili da prosek od 7 podignu na 8 godina studiranja. Onda je došlo doba da se šljaka, neki smo rekli daj šta daš – samo da se radi, a neki su nežno ugnježdeni u maminu kuhinju čekali da posao dođe po njih.
Ta ista generacija koja često s ponosom ističe svoju skromnost simbolizovanu u Startas patikama ili čistodušnost u prodaji knjiga na pločnicima Knez Mihailove ulice, počesto zaboravi da su skinhedsi, krimosi, paravojnici troprstaši i ostali sličnog miljea – proizvod generacija pre Milenijalaca.
I što su sad oni gori od nas – nikako da razumem!
Nama kroz kuću zapravo najviše prolaze Milenijalci. I nisu gori, bolji su, baš kao i svaka generacija što je bila u odnosu na prethodnu. Tako valjda društvo funkcioniše: svako malo rode se i odrastu neki drugačiji koji povuku ostatak sveta napred.
Ti moji su načitani, obrazovani i nezasiti kad je znanje u pitanju. Priča tako jedna kako je imala noćnu moru: „Odjednom se nađem u nekom novom svetu, kad tamo postoje samo Lagunina izdanja…“ – beše to u vreme kad su prva tri mesta po čitanosti zauzimale domaće autorke koje baš nisu pisci po vokaciji.
Njihova interesovanja su široka, a putevi pomoću kojih dolaze do informacija raznoliki. Od interneta do debatnih klubova. Fala Youtube-u na tutorijalima, dete tako nauči i kako da reši ušobolju usred noći i kako da opere brushaltere. I još štošta što nam ne pade na pamet da joj ispričamo pre odlaska od kuće.
Oni su ekološki i društveno osvešćeni, volonterizam se podrazumeva. Jedno vreme bilo me sramota što vikende provodim kuvajući i blogujuću, a dete volontirajući kao servirka u svratištu za odrasle. Sad više nije, prihvatila sam, ionako je u mnogome bolja od mene.
Oni su spoljnopolitički obavešteni, unutarpolitički nezainteresovani. E jesmo im zakuvali čorbu, ni ja se ne bih u ovu prljavštinu od domaće politike upuštala da mi je sada dvadeset.
Oni su naravno skroz digitalni i hvala im na tome, olakšali su nam život onoliko. Usput, da nije tih mojih Milenijalaca, znaš kad bi moja majka na porodičnom ručku pitala: „Jeste videli šta je Toni Bler napisao na svom tviter nalogu?“ – nikada! Pomerili nas baš tamo gde treba – u savremenost.
Oni su otvoreni. Sećam se da su nas vaspitavali da kad ti neko ponudi slatkiš i da hoćeš treba da kažeš „ne mogu, hvala“ i da ostaneš željan. I dan danas sanjam neke komšinicine roze i svetlo plave ušećerene bademe, kojima nas je stalno nudila a mi presamićeno odbijali. Ovi se ništa se ne stide, ne ustručavaju, ponašaju se k’o normalni i kulturni. Ajd’ što znaju da uljudno ćaskaju na razne teme, nego što nam uvedoše komentare na proizvode i usluge – bok te, sad ne umem ni hotel da rezervišem niti restoran da izaberem dok ne pročitam kako su se drugi proveli.
Imam neke Milenijalce i na poslu, milina jedna za saradnju.
A kad je klopa u pitanju, moji Milenijalcu su radi da istraže egzotiku, a u kuvanju su u potrazi za avanturom koja će ih impresionirati. Drpani losos je kao stvoren za njih. I sve ostale koji vole sve što vole mladi 😉
Video recept
Pratite nas i na našem Youtube kanalu!
Sastojci (za 2-3 osobe):
- 500 g lososa u komadu
- 1 ½ supena kašika srirače (ili nekog drugog ljutog sosa)
- 1 puna kašičica kumina u prahu
- 1 puna kašičica sušenog origana
- 1 limun
za sos:
- ½ supene kašike srirače (ili nekog drugog ljutog sosa)
- 100 g grčkog jogurta
za serviranje:
- 4-6 zemički (naše su napravljene po receptu za bavarske perece)
- 50 g baby spanaća
- 1 crveni luk
- 50 g kornišona
U manjoj činiji pomešajte sriraču, kumin, origano i sok od limuna.
U blago podmazanu posudu za pečenje stavite lososa kožom na dole, posolite i pobiberite (mi smo koristili beli biber, ali je i crni sasvim ok). Preko mesa ravnomerno rasporedite mešavinu srirače i začina, pa pecite u zagrejanoj rerni na 160⁰ C 30 minuta.
Dok se losos peče, u manjoj činiji pomešajte sriraču i grčki jogurt.
Izvadite lososa iz rerne i sa dve viljuške „razdrpajte“ meso na manje komade.
Da servirate, svaku zemičku presecite na pola, na donju polovinu stavite malo spanaća, preko drpanog lososa, prelijte sosom od srirače i jogurta i ukrasite sa nekoliko kolutova crvenog luka i po dužini isečenih kornišona, pa poklopite gornjom polovinom zemičke i uživajte!
Pratite nas i na:
